Ne računam se ja

Neko bi pomislio da ću na moru pisati neke „morske priče“, a meni na pamet pala ova. Inspirisana je Mirnesovom pričom „U potrazi za originalnim fiksom“ i sve češćim raspadima dugogodišnjih brakova. Posmatramo ih, čini se sve funkcioniše,,, a onda jednoga dana samo BUMMM.

Nisam ja od onih što za sve imaju svoje mišljenje. Ja imam nekoliko mišljenja za nekoliko situacija. Ne namećem ih nikome, ne smatram da su posebna, ali su moja. Meni dosta.

Nemam ja problem da pljunem sve koji mene pljuju. Ne brinu me oni,,, ja sam problem.

Kako da se borim sa sobom, protiv sebe?

Kako je tako dobra stvar, tako dobar osjećaj postao samo trenutak slabosti? Činilo se ko prava stvar. Napokon ponovo onaj dobar osjećaj,,, na kraju samo košmar.

Mogla sam nastaviti gledati u tebe zatvorenih očiju. Mogla sam i dalje živjeti, a da nikada više ništa ne osjetim. Mogla sam biti biljka u tvome domu, i tako godinama vegetirati. Mogla sam ljubiti, onda kad ti odgovara. Bez spontanosti. Svake druge subote poslije deset….

Nije bilo važno ako sam željela zagrljaj ponedeljkom. Poljubac četvrtkom. Šetnju nedeljom….

Ništa nas nije moglo iznenaditi. Znala sam radnim danima djeca idu u školu. Treba ih ispratiti, sačekati, pregledati knjige, zadaću…. Kuhanje, spremanje, tvoje pakovanje… I opet sve iznova…

Onda se pojavio on. Ne, nisam planirala. Nije mi bila namjera. Samo onaj grč u stomaku. Pojavio se,,, a mislila sam neće više nikada.

I ne znam od kuda se pojavljuju one osobe što znaju sve? Ma da znam iz koje rupe izlaze dala bi je zabetonirati da ne truju ostale.

Oni,,, nisu se smirili dok ti nisu oči otvorili. Dok me nisu natjerali da odlučim, on ili ti.

Baš me briga za njegove poslove, briga me i za povremene djevojke.

Šta ako sam i ja povremena?!! Privremena?!!

Na sekund mi se učinilo da sam jedina. Nisam odoljela. Bio je ona bol koja oživljava.

Ponovo sjedam, ustajem, virim kroz prozor. Napolju pada kiša. Znam nije kraj svijeta, al boli. Nemam više nikoga, osim ponekad njega. Smeta mi ova izolovanost. Postoje momenti kada sam sretna. Ponekad, kad se pojavi.

Ne, ne mogu kući poslije svega. Nisam mogla sa tobom,,, a nisam za njega.

Kad bi samo sve bilo jednostavno. Kad bi se odrekla sebe. Kad bih se odrekla osjećaja. Kad bih služila tebi. Kad bih postala biljka. Kad bih zaboravila sve želje….

Odjednom, ne znam zašto zasmetala mi je ona ravna linija. Život bez uzbuđenja, bez ikakvog iznenađenja. Mogla sam zatvorenih očiju potpuno mehanički završavati dnevne obaveze. Išla sam kroz život kao kroz maglu. Kao da je neko davno nekada iz njega izolovao svjetlost. Onaj drhtaj tijela kad osjeti dodir muškarca. Ono slatko zavođenje, trenutci dok se još trudi, dok osvaja.

Priznajem bio si dobar, nekako fin. Nismo se mnogo svađali, niti smo se pretjerano slagali Ma nije to razlog da zato sa tobom život provedem. Trudio si se, pa i ja sam! Naizgled sve je bilo odlično, a opet je toliko toga falilo.

Sad se moje ništa ne računa.

Ne računa se ništa od onoga što sam svaki dan za tebe i djecu radila. Ne računa se moj posao, plate koje sam u naš život ulagala. Ne računa se bašta u kojoj sam dane provodila. Ne računaju se pokloni koje sam pripremala. Ne računa se moje nezadovoljstvo. Ne računa se usamljenost.

Ne računam se ja,,, jer sam otišla!

Djeca,,,,, oni,,,, mogli su biti razlog… Trebali su biti razlog! Samo da on nije bio toliko uporan. Nisam imala snage.

Kako je samo slatko boljelo. Svaki sekund sa njim. Samo misao.

Ohhh, boli i sada. Boli me izolovanost. Boli me odbačenost. Boli me opet usamljenost. Boli me što su djeca daleko. Boli što je on daleko. Boli što ne mogu od stida da te pogledam. Boli što ne mogu nikoga da pogledam….

Ne mogu nigdje da izađem, a da ne vidim one poglede. Pune mržnje, prezira.  Gledaju me poput izdajice. Jesam kriva. Ja sam izdala.

Jesam li trebala ostati da bih vama ugodila?

Jebala vas više krivica, samo me ostavite na miru. Maknite mi se sa tim pogledom. Vi što sve znate. Vi koji me mrzite. Vi koji me se kao epidemije plašite. Vi žene koje ste bolje od mene. Ne morate prelaziti na drugu stranu ulice. Neću vas ni pogledati. Mrzim i ja vas. Ostavite me. Sklonite se. Pustite me, valjda će i ovo da prođe…

 

Advertisements

17 thoughts on “Ne računam se ja

    1. Ovo je nešto o čemu razmišljam odavno Mirnesov tekst je samo uobličio moju misao. Zašto je pisano kao da vodim dvoboj sa sobom? Razlog je “Profajler” Tamare Kučan čitala sam knjigu na moru. Glavna glumica je imala mnogo monologa sama sa sobom posebno na početku knjige. Dopalo mi se to i poželjela sam da napišem nešto slično. Sigurno sam se bar deset puta vratila i ponovo čitala da bih vidjela jesam li baš rekla ono što sam željela. Možda je zato izazvao ovoliko reakcija kod čitalaca. Neki su me pitali “A zašto sam baš o ovome sad pisala?” pokušavajući valjda da dokuče neku skrivenu namjeru. Šta znam. Ljudi su čudo. 😉

      Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s